Soruce.txt

Code

<script type="text/javascript" src="https://ajax.googleapis.com/ajax/libs/jquery/1.4.4/jquery.min.js"></script>
<script type="text/javascript">
function toggleDiv(divId) {
   $("#"+divId).toggle();
}
</script>

<FONT COLOR="blue">Treba ti mrak da bi video svetlo</FONT>

<a href="javascript:$('#div1').toggle();">13</a>

<div id="div1" style="display: none;" align="justify">

STIDLJIVOST

Kao decak sam bio veoma stidljiv. Svidala mi se devojcica iz razreda, a nisam smeo u oci da je pogledam. Jednom prilikom, dok sam pomagao profesoru koji je razvijao fotografiju njegove supruge u školskoj foto-laboratoriji, palo mi je na pamet da je taj hemijski proces rešenje svih mojih dotadašnjih problema. Kada je iz razvijaca izašao lik žene, shvatio sam da mogu da slikam devojcicu koja mi je bila interesantna, da mogu da je pogledam, posmatram, imam u svojoj sobi… Fotoaparat je bio nacin da prevazidem barijeru. Mogao sam da zaustavim i zabeležim trenutak vremena koji mi je vizuelno interesantan. Mogao sam da budem sam, na javnom mestu i da niko ne misli da sam usamljen, tužan… Bio sam u društvu fotoaparata, a ljudi su mislili da nešto radim. Još nije postojala ljubav prema fotografiji i nisam pomišljao da ce mi to biti profesija. Godine su bile potrebne da shvatim da je slikanje nacin mog izražavanja, nacin da upoznam sebe. Negativ je bio obrnuta slika sveta, što me je kasnije potpuno obuzelo. 
I danas stvari ili dogadaje u životu koji su tamni nekad vidim kao svetle - pozitivne, i obrnuto. 
Mislim da onu devojcicu nikad nisam slikao.
</div><p>


<a href="javascript:$('#div2').toggle();">Sedamdesete</a>

<div id="div2" style="display: none;" align="justify">

TRENUTAK

Znao sam još kao dete da momenat koji uspem da zarobim gledajuci kroz prozor automobila, ne mogu da ponovim. Jer, glupo bi bilo da tražim od roditelja da zaustave auto, da se vrate u rikverc i da se put prekida zbog moje maštarije - nekog oblaka, drveta, automobila koji je prošao u suprotnom smeru... Ipak, iznova sam pokušavao da ukradem taj fascinantni trenutak zamrznutog vremena. Taj hiljaditi deo sekunde koji sam izabrao, kao da sam uramio i rekao - pogledajte, ovo je meni važno. To nije bio realni isecak, vec senzibilitet koji samo ja mogu da prepoznam u nekoj sceni.</div><p>

<a href="javascript:$('#div3').toggle();">1988-1994.</a>

<div id="div3" style="display: none;" align="justify">

MOJ KADAR

Pre nego što napravim fotografiju, vec je imam u glavi. Trudim se da taj isecak koji sam zamislio i napravim - da radim bez postprodukcije. Kadriranje sam ucio pored Branka Bosica, urednika fotografije iz „Vecernjih novosti“ i moj kadar se do danas nije promenio. Branko je fotografe sa kojima je radio doveo do perfekcije, a ja sam više naucio od njega nego dok sam studirao Kameru na FDU. Svetlo smo manje-više svi znali, ali kadar nam je dugo bežao. On nas je terao da naucimo da snimimo fotografiju kojoj nisu potrebni prekadriranje, rezovi… Krali smo znanje gledajuci kako on makazama sece naše fotografije da bi im dao kadar za štampu. U jednom trenutku svakom od nas bi prestajao da reže fotografije, što je znacilo da smo „diplomirali“. Imam veliki problem danas kad pokušavam da izrežem svoju sliku - kako god da je isecem, bolji je taj prvi kadar koji sam napravio. Na svojoj fotografiji ne mogu da oduzmem ništa. </div><p>


<a href="javascript:$('#div4').toggle();">Devedesete</a>

<div id="div4" style="display: none;" align="justify">

ŽENA

Nisam slikao ljude kako me direktno gledaju u oci, možda zbog straha od komunikacije. Mislim da tu stidljivost ni danas nisam sasvim prevazišao. Jedno je kad nekog gledaš sa strane i posmatraš kroz objektiv, a drugo je kad ga nameštaš i tražiš od njega taj direktan kontakt u kom si i sam potpuno izložen. 
Ja model stavljam u neki prostor i pravim svoju pricu u kojoj ta žena ne treba da me gleda direktno - ona je pomalo stidljiva, odsutna, ja je posmatram a ona ne primecuje da sam tu… Želim da postignem da izgleda kao da je sama. Unapred znam kako ce biti odevena i onda na osnovu toga tražim ambijent u kom bih voleo da je vidim u prolazu. Biram deo dana ili godišnje doba. Ne želim da primeti da je posmatram, da bih mogao svaki detalj na njoj da izanaliziram. To je žena koja postoji u mojoj mašti, kakvu bih voleo da vidim - tip žene u mojoj modnoj ili angažovanoj fotografiji, a life fotografija je bila direktno primenjena u njenoj najranijoj fazi. Sve te modne fotografije imaju istu emociju koja je nežna, romanticna… </div><p>

<a href="javascript:$('#div5').toggle();">1991.</a>

<div id="div5" style="display: none;" align="justify">

RAT    

Radeci za „Vecernje novosti“, „Dnevni telegraf“ i „Blic“, obišao sam ratišta u Sloveniji, Hrvatskoj, delu Bosne, bio sam na Kosovu i pratio bombardovanje Srbije i Crne Gore. Tih ratnih godina mnogo se radilo i za REUTERS, „Associated Press“, „France presse“… To me je spasilo slikanja pevaca novokomponovane muzike. Mi koji smo imali srece, bili smo strani placenici u sopstvenoj zemlji. 
S druge strane, mogao sam da poginem bar nekoliko puta tokom snimanja. Bilo je situacija da sam od stresa mokar kao da sam skakao u bazen. 
Ne mogu da zaboravim kad smo upali u blokadu na Borovskoj cesti. Može se reci da je to pocetak rata izmedu Srbije i Hrvatske. Novinarka Milena Markovic i ja smo bili na zadatku u Slavoniji, pa smo otišli u Vukovar da snimimo pogibiju vojnika koji je prevozio hranu u Borovo Selo. Upali smo u blokadu zajedno sa našom vojskom. Zatvorili su nas s jedne strane vozom, sa druge kamionima. Sve je bilo minirano, pocela je opšta paljba. Bilo je podne, sam kraj avgusta. Fotografi obicno snime posledice dešavanja, a ja sam se tada našao u središtu. Nisam mislio da treba da koristim oružje, cak i kad mi je život bio u opasnosti, i pored naredenja. Trebalo je vremena da stigne Gardijska jedinica iz Beograda, posle cega je probijena blokada i zajedno sa vojskom tada smo se povukli u vukovarsku kasarnu. Tu sam ostao 45 dana, dok me jednog jutra nisu pozvali sa naredbom da idem u Beograd. Grad je bio pod opsadom, a meni saopštavaju da ce doci automobil kojim cu da izadem iz Vukovara. Izabrali su me kao civila da pratim glavnog hrvatskog zapovednika koji je išao na sastanak sa našim vojnim celnicima. Novinarka nije mogla da ide jer je bila žena. Na prolasku kroz centar Vukovara, preko Mitnice gde su bile najekstremnije hrvatske paravojne formacije, predstavljen sam kao deo njegovog obezbedenja. Trebalo je da potvrdim identitet hrvatskog zapovednika kad se stigne do linije delovanja JNA. Tako sam stigao kuci.
Kad sam se pojavio u redakciji, nisu verovali da me vide. 
Vratio sam se u Hrvatsku posle desetak dana, kad je bilo oslobadanje Vukovara. </div><p>

<a href="javascript:$('#div6').toggle();">1992.</a>

<div id="div6" style="display: none;" align="justify">

MODA

Do kraja osamdesetih radio sam life fotografiju. Bio sam u to vreme u „Vecernjim novostima“, ali sam povremeno, više prijateljski, radio bukove za manekene. Baš tih godina sam uradio prvu komercijalnu modnu fotografiju - plakat za firmu „Sagittarius“ u saradnji sa Draganom Ognjenovic. Bila je to njena prva kolekciju, a za mene trenutak kada sam profesionalno odrastao. Nisam uopšte imao tremu, a sa istom sigurnošcu nastavio sam do danas da se bavim fotografijom. 
Snimanje je bilo prilicno organizovano za to vreme. Do tada su se katalozi radili iskljucivo u boji, a Dragana i ja smo se odmah „prepoznali“ jer smo oboje želeli da slika bude crno-bela. Dozvolila mi je kompletnu slobodu, na cemu insistiram i danas. U to vreme sve je bukvalno bilo u povoju, nastajala su nova zanimanja - šminker, frizer na snimanju, rekviziter. Pocetna ideja je bila da uradimo katalog, ali je na kraju sve ostalo na plakatu. To je fotografija za koju i danas mislim da je perfektno odslikana i uradio bih je na isti nacin, bez obzira što je prošlo toliko godina. Na njoj je manekenka sa crnim naocarima koja ulazi u kabriolet. Kosancicev venac, lep jesenji dan, nedelja, jako sunce… Secam se da sam razmišljao o tome šta treba da uradim da bih dobio ono što sam zamislio jer tad još nismo koristili filmsku rasvetu. Ne uspevam da se setim ko mi je pomagao na tom snimanju - kasnije je tek uvedena praksa da svaki fotograf ima 2-3 asistenta. Stigao je naglancani oldtajmer ispred Saborne crkve, posmatrao sam kadar, pomerao auto gore-dole… Ideja je bila da atmosfera podseca na legendarni film „Dorucak kod Tifanija“. Uradeno je mnogo slika, a ja sam jurio tu jednu. Odjednom je sve stalo, sve se sklopilo i tacno sam znao šta treba da radim. Kao da je neko rekao „akcija“. Scena je izgledala impozantno i cela ekipa se radovala toj slici. Bila je to poslednja fotografija. Razišli smo se, ušao sam u laboratoriju - na negativu je bilo tacno ono što sam video kroz objektiv. Tad sam shvatio da znam to da radim. 
Osim saradnje sa Draganom Ognjenovic, koja se nastavila, bilo je tu još znacajnih kampanja, kao što su srebrni „Nitexov“ katalog - poslednji veliki katalog u bivšoj Jugoslaviji, „Liscin“ donji veš… Radio sam mnogo bukova za tadašnje najpoznatije manekene, omote za muzicke albume, krajnje komercijalne stvari…
Svim mojim modnim fotografijama zajednicko je to što se ne oseca trenutak kada su nastajale, kao da ne postoji vremenska distanca. 
Sredinom devedesetih shvatio sam da je besmisleno slikati modu u zemlji koja je u ratu. Nisam imao više kome da se obratim.</div><p>

<a href="javascript:$('#div7').toggle();">1993.</a>

<div id="div7" style="display: none;" align="justify">

LICA

Otac je cerku ubio strujom, sina je zadavio kablom, a onda je sebe obesio o luster u istoj sobi. Nije bilo dozvoljeno snimanje, pa sam ušao u kucu kroz prozor. Našao sam se u toj sobi, u jednom selu nadomak Beograda. Potpuno nesvesno sam slikao scenu, a onda sam snimio detalje - dete koje je ležalo na krevetu, dete pored štekera za struju, njega kako visi. Nisam bio svestan koliko sam bio opsednut kadriranjem, dok se nisam vratio u redakciju. Razvili su slike u laboratoriji, izašle su iz sušilice i ja sam tek tada sagledao prizor u sobi. 
I danas jasno vidim lica te dece, mislim da bih mogao da ih nacrtam. Oci su im bile otvorene, a izgledalo je kao da spavaju.
Ta fotografija nije ni idealna ni najbolja ni tehnicki perfektna. Ali, kao deo trenutka i dokument, ona je nešto što ostaje duboko. U „Vecernjim novostima“ nije mogla da bude objavljena zbog potresnosti prizora. Nemam taj negativ.</div><p>

<a href="javascript:$('#div8').toggle();">1997.</a>

<div id="div8" style="display: none;" align="justify">

KOMENTAR
  
Fotografiju starije žene koja je skinula gace na Kalemegdanu snimio sam 1997. Bila je izložena u NUNS-u kao primer najgore novinske fotografije, iako je tog dana kada je objavljena na naslovnoj strani „Dnevnog telegrafa“ ceo tiraž bio rasprodat. Slavko Curuvija je imao neverovatan osecaj za komercijalni momenat, dok je ja, da sam tada bio urednik fotografije, nikad ne bih stavio na naslovnu stranu. Mislim da je bizarna i neprimerena. Medutim, u to vreme je life fotografija cesto korišcena kao komentar Miloševicevog vremena.</div><p> 

<a href="javascript:$('#div9').toggle();">5. oktobar 2000.</a>

<div id="div9" style="display: none;" align="justify">

DOGAÐAJ     

U vreme promena politickog režima 2000. bio sam urednik fotografije u „Blicu“, a sa mnom je radila tadašnja najbolja garnitura fotografa u dnevnim novinama. Znali smo da ce demonstracije 5. oktobra biti prelomni trenutak - ocekivali smo dogadaj visokog rizika. Nekoliko dana pre toga pravili smo plan koje sve situacije mogu da se dogode, kako da se pokrije ceo dogadaj, a da se nekom nešto loše ne desi. Svi su smatrali da je Ðindic covek koji ce obeležiti taj dan i da akcenat treba da se baci na njega. Nisam se s tim slagao, tvrdio sam da ce ga obeležiti narod. Podelili smo se. Ja sam bio ispred sadašnje Skupštine Srbije. Nisam znao da ce doci do paljenja, ali sam suzavac ocekivao. Popeo sam se na zgradu preko puta Glavne pošte. Na poslednjem spratu je živela žena koja je vec bila poznata kao opozicionar, sa njene terase sam vec nekoliko puta pre toga slikao. Bilo je tu još ljudi i svi su bili euforicni. Kad je Legija sa JSO prolazio ispod te terase, baš posle pucnjave ispred zgrade RTS, ta žena sa svojih 40 kilograma uzela je žardinjeru od 20 kilograma i bacila je na njih. Noge su mi se odsekle, a to je bio samo delic atmosfere. 
Najznacajnija fotografija iz te serije predstavlja narod kako ulazi u Skupštinu. Objavljena je na naslovnoj strani „Blica“, a Goranka Matic, tadašnja urednica fotografije u magazinu „Vreme“, uzela ju je takode za njihovu naslovnu stranu. „Associated Press“ mi je otkupio veci broj slika, medu kojima je i ta. Medutim, mislim da je veci kredibilitet fotografiji dalo „Vreme“ nego „Associated Press“, iako su je 6. oktobra sve najprestižnije svetske dnevne i nedeljne novine - „Guardian“, „Time“, „New York Times“, „Deutsche Welle“...  objavile na naslovnim stranama. 
Kasnije sam je video na zidu Muzeja revolucije u formatu 4x8,5 metara... ljudi, gotovo u prirodnoj velicini...</div><p> 

<a href="javascript:$('#div10').toggle();">2001.</a>

<div id="div10" style="display: none;" align="justify">

PORTRET

Portret Borisa Tadica u bazenu, raden je za naslovnu stranu „Prestup“ magazina, ali nema novine u kojoj nije objavljen. Ne znam da postoji fotografija nekog predsednika, a da on na njoj izgleda tako - mocno. Vidi se da je bio veoma zadovoljan sobom. Potpuno je opušten došao na snimanje, pratio moje instrukcije, davao ideje... Kad smo se dogovarali koja ce slika iz serije biti objavljena, insistirao sam upravo na njoj jer je kombinacija sporta, muževnosti, samouverenosti - iz pogleda se vidi da ima šta da kaže. On je neko vreme razmišljao o tome i, na kraju, pristao. Medutim, posle nekoliko sati se predomislio. 
Bilo je kasno, fotografija je vec otišla u štampu.</div><p> 

<a href="javascript:$('#div11').toggle();">2002.</a>

<div id="div11" style="display: none;" align="justify">

INDIGO

Studio INDIGO je osnovan sa idejom da, osim fotografskih usluga, pruži usluge pripreme za štampu i skeniranja. Pocetkom 2001. pojavila se potreba za ozbiljnom studijskom fotografijom i moja ideja je bila da prvi uhvatimo taj voz. Trebalo je napraviti studio sa kompletnom rasvetom, u kom može da se snimi jednako kvalitetna fotografija kao bilo gde u Evropi. Ponosan sam na to što sam sa Milovanom Kneževicem uspeo da tu svoju ideju pretvorim u delo. Saradivali smo sa gotovo svim marketinškim agencijama u Beogradu. Gomila je takozvanih prikrivenih stvari koje smo uradili, a koje su prikazane u raznim reklamnim kampanjama, od politike do „Jat cateringa“. U jednom trenutku sam primetio da su gotovo sve ambalaže za sokove bile napravljene od fotografija voca koje je slikano u našem studiju. 
Iako se deo mojih ocekivanja u INDIGU ostvario, posle nekog vremena sam poželeo da se vratim u novine, prvo kao urednik fotografije u „Evropi“, a onda i u „Standard“ magazinu…</div><p> 

<a href="javascript:$('#div12').toggle();">2003.</a>

<div id="div12" style="display: none;" align="justify">

GENIUS DOMUS 

To je prvi magazin u kom sam bio art direktor. U njemu sam prakticno od belog papira napravio kompletan dizajn - jedino naziv i logo nisu bili moji. Saradnja sa „Genius Domusom“ pocela je kroz fotografiju i pripremu za štampu, koju sam za njih radio u okviru studija INDIGO. S obzirom na to da graficko rešenje još nisu imali, a ja sam vec godinu dana radio na osmišljavanju magazina koji planiram da pokrenem („Camp“), ponudio sam im svoj idejni projekat. Bili su oduševljeni i to je bilo to. 
Secam se 12. marta 2003, prvi broj je bio gotov, nestrpljivo jurim u svoj studio da ga vidim, u autu vrtim stanice na radiju - cujem da je premijer Zoran Ðindic pogoden. Umesto zadovoljstva, listajuci broj, plakao sam kao dete. 
Posle godinu i po dana prestao sam da radim „Genius Domus“ jer je „Camp“ bio spreman.</div><p> 

<a href="javascript:$('#div13').toggle();">2004.</a>

<div id="div13" style="display: none;" align="justify">

CAMP

To je katarza svih mojih kreativnih potencijala. Ideja je nastala iz saradnje sa raznim magazinima i novinama. Potrebno mi je bilo da se kompletno izrazim - kao art direktor, kreativni direktor i fotograf. Odlucio sam da napravim casopis u kom cu imati dovoljno prostora da uradim sve ono što mi je do tada nedostajalo - „Camp“. Bilo je tu kritickih tekstova, intervjua, prica o cuvenim umetnicima, gradovima, tendencijama u arhitekturi, predstavljanja brendova koji su ekskluzivni i kod nas gotovo sasvim nepoznati... Takav magazin nije postojao kod nas, projekat je bio preskup, a trenutak loš. Izašla su dva mesecnika, a treci je bio spreman za štampu. Zagrizao sam više nego što sam mogao. Medutim, ponosan sam, pre svega na naslovne strane. Sve tri su bile komentar društvenih prilika. To nisu klasicne modne fotografije jer sam od konzumenta ocekivao da shvati šta imam da kažem. Prva predstavlja prevlast forme nad sadržajem kroz groteskni uticaj estetske hirurgije, druga se bavila temom obezvredivanja žene. Treca, koja nije objavljena, govori o preispitivanju seksualnosti. Pilot broj je žena sa bebom na povocu koja u ruci drži rasno kuce. Ona takode nije objavljena jer su se u meduvremenu ideje redale i redale, ali iz nje je nastao „Camp“. Ostala je u arhivi i kasnije je izašla u magazinu „Fame“, izazvavši raznorazne kritike. 
„Camp“ se prodavao u Beogradu i u svim vecim gradovima Srbije. Broj 2 je interesantan jer sam za njega uradio novo pakovanje naslovne strane. U Beogradu postoji 100 komada koji su zaliveni voskiranim pecatom, sa idejom da onaj ko kupi magazin izvrši „defloraciju“ novine. Kad pecat od voska pukne, citalac zna da je on prvi koji je prodro, otpakovao, pomirisao magazin... Taj pecat je posle, zbog nekih tehnickih stvari, bio zamenjen nalepnicom koja se na isti nacin cepala, a on se dalje otpakivao. Drugi broj je pušten noc pred 25. decembar kod kolportera u Knez Mihailovoj ulici. Ja sam stajao sa strane i posmatrao ljude jer me je zanimalo koliko mogu da isprate ono što sam planirao, a reakcije su bile ocekivane. Za tri sata se prodalo svih 100 specijalnih brojeva. To je potvrdilo moj stav da postoji potreba za takvom novinom. Ali, iako je Beograd bio spreman za „Camp“, Srbija još nije.</div><p> 

<a href="javascript:$('#div14').toggle();">2005.</a>

<div id="div14" style="display: none;" align="justify">

GREENET

Kada me je „Greenet“ angažovao da im uradim fotografije za kalendar, palo mi je na pamet da bi odlican slogan bio „Coffe Break“, a ilustracija - polomljena šolja. Ideja se svima dopala, ali niko nije bio svestan koliki cemo lom napraviti da bismo dobili 12 slika. Snimali smo u njihovom kafeu na Bulevaru i tokom te noci je razbijeno oko 150 šolja za kafu. I to „Greenet“ šolja koje se specijalno prave u Londonu, što je bilo zaista opterecujuce. Jednu za drugom su ih punili kafom, bacali, a ja sam jurio da snimim baš onaj delic sekunde kad se šoljica rasprsne udarivši o mermerni pod. Slikao sam daljinskim okidacem, iz ruke. Na pocetku nije išlo, vec smo ih dosta slupali, a nikako da uhvatim momenat. Posle svakog bacanja skupljanje prolivene kafe i polomljene keramike... Može se reci da se vece otelo. Oko mene ljudi koji, kao na košarkaškoj utakmici, cekaju da bacim trojku koja odlucuje. Nije baš bilo prijatno. Medutim, poneo nas je adrenalin - rešili smo da idemo do kraja. 
Sutradan su gosti kafea verovatno pili kafu iz neprikladnih šolja, ali isplatilo se. 
Te fotografije su se, kao plakati, ubrzo našle u „Greenetu“ u Nušicevoj ulici, a danas su, uz pomenuti slogan, deo njihovog imidža. Sada se mogu videti u gotovo svim njihovim kafeima u Beogradu, na Kopaoniku...</div><p> 

<a href="javascript:$('#div15').toggle();">2008.</a>

<div id="div15" style="display: none;" align="justify">

KOSOVKA DEVOJKA
 
Urednica „Fame“ magazina Duška Jovanic me je pitala šta bih želeo da slikam za njihovu naslovnu stranu. To nije baš uobicajeno, najcešce urednici zovu sa odredenom idejom, iako ja teško tako funkcionišem. Hteo sam da uradim prikaz savremenog vremena u kom muškarci ginu od uticaja potrošackog društva, a inspiracija mi je bila slika Uroša Predica „Kosovka devojka“. Snimali smo na Kosancicevom vencu, kod zgrade Patrijaršije i secam se sveštenika koji su sve vreme radoznalo posmatrali šta radimo. Objavljena je u februarskom broju, 2008.</div><p>